У препуној сали Скупштине општине Пљевља представљен је књижевни портрет истакнутог српског и босанско-херцеговачког новинара, књижевника и есејисте Мухарема Баздуља.
Захваљујући самом госту и његовој спонтаности, али и осталим учесницима трибине академику Салиху Селимовићу и др Владану Бајчети, пљеваљска публика је имала прилику да доживи рад и стваралаштво Мухарема Баздуља у једној надасве пријатељској атмосфери, лишеној уобичајених формата који су предвиђени за овакве манифестације.
На самом почетку свог излагања, а што је код присутних изазвало посебну пажњу, Баздуљ је издвојио један интересантан детаљ из свог живота.
„Ја сам за Пљевља први пут чуо у основној школи у Травнику када је један мој друг рекао да на распуст иде код баке у Пљевља. И тај мој друг Милија, кога сам задњи пут видио у априлу 1992. године… сад сам га видио, ту је у публици. Много ме је то додирнуло. Као да сам се спојио са неким дијелом себе који сам скоро заборавио. Живио је у зградама које се зову Куле…“.
Наш Пљевљак, др Бајчета, пренио је своје лично пријатељство и вишегодишњу сарадњу и на саму књижевну вече, па је у једној непосредној комуникацији и у отвореном разговору са Баздуљом, настојао да освијетли из различитих углова његов портрет као ствараоца.
Бајчета је, на тренутак, дотакао и Мухаремов однос према поезији, истичући да он посебно воли и рок поезију.
„Већ дуже вријеме опсесивно купујем књиге поезије. У неким чудним и неправилним интервалима напишем понеку пјесму, најчешће у слободном стиху“, рекао је Баздуљ, прочитавши стихове једне од својих пјесама која се зове „На тргу цвијећа“.
Сјутрадан, у читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, директор РТВ Пљевља Миливоје Ирић урадио је интервју са нашим уваженим гостом.
Подсјетимо, Мухарем Баздуљ је рођен у Травнику 1977. године. Објавио је осам романа који су превођени на енглески, њемачки, пољски, бугарски и македонски језик. Осим романа, пише кратку прозу, есеје и публицистику. Редовни је колумниста сарајевског „Ослобођења“ и београдске „Политике“.
Мухарем Баздуљ пише српским језиком, што је у свом уводном слову истакла и директорица Бојана Ђачић, цитирајући његов интервју који је својевремено дао за београдске „Новости“.
„Мислим да је то исти језик (српски и српско-хрватски језик) и немам проблем са тим да га зовем онако како га зове већина његових говорника. Важно ми је само да имам сигурност и способност да владам ијекавском и екавском варијантом српског језика. У последње време, ако хоћете и пишем махом на тој источној варијанти српског језика, екавици“, рекао је Баздуљ и поручио да је српска књижевност инкорпорирала и Мешу и Андрића и Десницу зато што, додао је он, није постојала идеја да се припадност српској књижевности базира на мјесту рођења или на етничком поријеклу, већ се базира на језику и једној врсти идeнтитета аутора.
